Подршка ВТ

Детаљи

Датум последње измене среда, 27 новембар 2013 22:04

ВРШЊАЧКА КОМПОНЕНТА ПРОЈЕКТА

ПОДРШКА ШКОЛСКОГ ТИМА

РАДУ ВРШЊАЧКОГ ТИМА

Драгана Коруга

(Центар за интерактивну педагогију)

Марко Пејовић

(Група „Хајде да...“)

Дражен Зацеро,

(Нво „Фамилиа“ и

„Пријатељи деце Србије“)

УНИЦЕФ

Јануар 2006.

Вршњачки тим и Сарадник Вршњачког тима

Пројекат ”Моја школа- школа без насиља” се заснива на низу акција и поступака са циљем да се смањи насиље у школском контексту. На том путу биће добродошла свачија иницијатива. Једна од „покретачких снага“ могу бити сами ђаци и неки њихови представници окупљени у Вршњачки тим (ВТ). Њихова активност је подељена у две фазе – прва подразумева обуку на основу предложеног радионичарског програма; друга се односи на аутономно деловање ВТ-а.

За успешну реализацију обе фазе, биће им (за почетак) потребна и помоћ и подршка једне особе у коју деца у школи већ имају поверења и која познаје методе интерактивног рада и искуственог учења путем радионица. Тај Сарадник ће, поред осталог, са члановима ВТ-а развијати планове за могуће акције у школи, и њу/њега ће ВТ моћи да консултује када има неку дилему. Он ће заједно са ментором пројекта бити подршка у постизању видљивости ВТ-а у овом пројекту...

Пред вама се налази дилема кога од одраслих из школе да замолите да буде у тој улози, те да ту одлуку донесете у сарадњи са ментором овог порјекта. Ту „позицију“ у овом пројекту смо назвали Сарадник Вршњачког тима (СВТ).

Које су активности Вршњачког тима

1. Током фазе обуке чланови ВТ-а ће:

• стећи вештине и знања која ће им помоћи да организују школске акције усмерене на промоцију друштвених вредности (сарадње, међусобне подршке...) и смањење насиља у школи,
• бити оснажени да у ”кризним ситуацијама” у погледу насиља, мотивишу остале ђаке у одељењу да се укључе у спречавање насиља.

2. У фази аутономног деловања, чланови ВТ-а ће иницирати акције које имају за циљ да промовишу вредности сарадње, међусобне подршке и помоћи..., као и промоцију здравих животних стилова, реализацију квалитено проведеног слободног времена...

                  Које су основне претпоставке успешности

Партиципација (учешће) ђака је један од основних претпоставки потребних да би се пројекат успешно реализовао. Партиципација ће се у овом пројекту свакако десити, како ученика самих по себи, тако и кроз деловање Вршњачког тима. Питање је само који степен партиципације ће бити заступљен. Разни аутори наводе различите нивое, али обично се говори о седам нивоа учешћа. Они се разликују у погледу тога ко идентификује потребе, ко све осмишљава начин да се регује на те потребе и ко је све укључен у реализацију тих планова. Основна „дилема“ је да ли деца и одрасли деле одговорности и права на одлуке и у односу на које од ових елемената.

1. Учешће деце се користи за постизање других циљева

О овом ниво партиципације се некда говори као о манипулацији. То је најнижи ниво учествовања деце, при коме их одрасли питају шта мисле о неком садржају, користе неке од њихових идеја и продуката, али им не пружају повратну информацију о томе за шта ће се те идеје користити или колико су њихове идеје утицале на доношење неких одлука.

Пример оваквог учешћа деце је када одрсали траже од деце да нацртају како су неки догађаји на њих утицали, а онда (без дечијег знања и дозволе) користе те цртеже у постизању политичких „поена“ на неком скупу.

1. 2.Деца служе само да се „допуни“ слика

Од деце се тражи да учествују у неком догађају, али не добијају никакво објашњење о самом догађају и разлозима за њихово ангажовање. Обично им се само каже о чему треба да причају или шта треба да раде, те су они само декорација да би читав догађај „изгледао лепше“.

Пример су скупови на којима деци буде додељено да нешто отпевају или одрецитују, да би скуп био шароликији.

1. 3.Деца могу да кажу шта мисле на задату тему

Ситауације у којима деца имају могућност да кажу своје мишљење, али истовремено имају мало могућности да изаберу садржај, начин комуникације, или да утичуна на саму организацију догађаја. У овим ситуацијама, обично неко други одлучује која деца ће бити укључена.

Примери су сви они скупови где одрасли расправљају о неким питањима која процењују да су од велике важности за децу. Да би ипак све изгледало као да је прављено уз пуно поштовање деце, она такође бивају позвана да кажу своје мишљење.

1. 4.Деца се самостално укључују у постојећи оквир

Деца су у потуности информисана, знају како и зашто могу да се укључе, али не могу да мењају ток активности. Одлучују о томе да ли се укључују или не.

1. 5.Одрасли иницирају и деле одлуке са децом

Одрасли покрећу тему или акцију. Деца су укључена у процес доношења одлука.

1. 6.Деца иницирају и воде

Изворна идеја и њено извођење долазе од стране деце. Потпуна самосталност. Одрасли нису позвани да се укључе, осим да буду посматрачи.

1. 7.Деца иницирају пројекте и заједнички одлучују са одраслима

Деца идентификују проблем и тему, а потом заједно са одраслима учествују у њеном спровођењу. Ово је прилика да и деца и одрасли користе своје капацитете да би се у што већој мери постигли циљеви.

На школи је да процени који степен учешћа ђака је у стању да омогући. Наш предлог је био да већ на самом почетку пројекта обезбедите барем степен типа „Деца могу да кажу шта мисле на задату тему“ тиме што ће им бити представљен пројекат, а они могу да се изјасне да ли мисле да је он потребан њиховој школи.

Сам метод избора ученика у ВТ је такође по себи важан део вршњачке компоненте пројекта. Ученици свих одељења од V до VII разреда ће бирати своје представнике према томе у којој мери поседују особине потребне за успешно функционисање ВТ-а. Надамо се да ћете и у осталик активностима и корацима реализације пројекта примењивати неки од виших облика партиципације. (У Додатку можете наћи текст под називом »Зашто је важна партиципација ђака« који указује на то како представник младих, Дражен Зацеро, гледа на партиципацију у контексту школског живота и овог пројекта). Остали принципи који појачавају значај Вршњачког тима су:

1. 1)Заштита права деце/младих на образовање у безбедном окружењу и под једнаким условима, уз уважавање различитости;
2. 2)Јавност и видљивост проблема везаних за насиље у школи, на нивоу појединца и заједнице, уз заштиту приватности (ђаци и остали у школи, морају стећи сигурност да указивањем на насиље неће довесати себе у позицију да изазову или појачају насиље над собом);
3. 3)Проактиван однос вршњака према вршњачком насиљу, активно учешће и конструктивни приступ при суочавању са њим;
4. 4)Постизање трајности промене, што је могуће само ако се она дешава и “изнутра”, а то подразумева:

• да су ученици активна снага која такође води рачуна о очуваљжњу сигурности у школи;
• да се базира на личној одлуци сваког појединца да покрене процес промене код себе и у заједници у којој се налази (у овом случају у школи);
• то подразумева и промену школске климе и изградњу заједнице која тежи да успостави културу ненасиља у свим сегментима свог живота и функционисања;
• вршњачка заједница у школи, мада је већинска у позицији је немоћи, а истовремено је и веома важна компонента промене климе у школи;
• ради тога је важан принцип управљања променом са осетљивошћу за различите “улазне” позиције свих који у промени учествују (деца/млади, наставници, родитељи, школска администрација...) са посебном осетљивошћу за позицију деце/младих чији су најизложенији представници чланови ВТ-а;

1. 5)Да би се овакав квалитет промене десио, потребно је удруживање снага свих актера у школским процесима и догађањима (деца/млади, просветни радници, особље, управљачке структуре, администрација, стручни сарадници...). У том смислу, НТ (наставнички тим), ВТ и Сарадник ВТ-а требало би да буду фактор стабилности у процесу промене, тако да Школски тим “зна шта ради” и “спреман је да преузме одговорност лидерске позиције и њене ризике”.

Сви ови принципи, наиме, могу бити остварени уколико »заживе« међу вршњацима. Није довољно да одрасли изграде структуре, механизме и инструменте који ће гарантовати овакав квалитет живота у школи. Потребно је да обе заједнице у школи – заједница деце/младих и заједница одраслих интегришу ове принципе у свој свакодневни кодекс и обрасце понашања. Да би се то постигло обе заједнице, како пројекат предвиђа, треба да имају своје тимове за подршку. Задатак ових тимова (Наставничког тима и Вршњачког тима) биће да осмишљавају разне активности којима ће чланове заједнице оснаживати и подржавати у процесу промена, успостављања нових правила понашања у школи везаних за смањење насилног понашања, процедура за интервенције у случају кршења правила или испољавања насилног понашања итд.

Како остварити сарадњу са ВТ-ом?

Представници Вршњачког тима ће и сами бити део Школског тима. Колико ће представника бити зависи од величине ВТ-а (односно величине школе), те би било добро да број чланова у Школском тиму одражава и величину самог ВТ-а. Ученици ће се у школском тиму мењати на месец/два дана (према свом договору и логици активности које се буду дешавале у том периоду). Било би добро да сви имају прилику да неко време буду у ШТ и допринесу његовом раду.

На састанцима Школског тима, било би важно да омогућите представницима ВТ-а да изнесу шта су све биле њихове активности у периоду од претходног састанка до сада, да изнесу шта они виде као тешкоћу пред којом се налази пројекат (ако таоквих има) да изнесу своје предлоге за превазилажење (ако их имају), да предложе акције којима би желели да промовишу вредности пројекта... Било би добро да их подржите у њиховим иницијативама. Уколико процените да би неке акције угрозиле функционисање школе, можете покушати заједно са представницима ВТ-а, Сарадником ВТ-а и Ментором пројекта да осмислите начин на који би се акција спровела, а да то истовремено буде погодно и за рад школе.

АУТОРИ

Драгана Коруга

Марко Пејовић

ДОДАТАК

„ЗАШТО ЈЕ ВАЖНА ПАРТИЦИПАЦИЈА ЂАКА „

Дражен Зaцeро

»Колико дуго слон може да дуби на трепавицама?»

Циљ пројекта «Моја школа – Школа без насиља» је да смањи насиље у школском окружењу. Тај циљ није оставрљив уколико се сви актери у школи не ангажују да школу заистa учине безбедним местом.

Деца су пуна енергије и улажу је у разне активности, неке од њих могу бити и социјално веома значајне. Али некада се та енергија троши кроз агресивно понашање. То детету о чијем понашању говоримо може донети олакшање (када се посвађа, опсује, оговара, удари друго дете...), али не и детету које је било мета те агресије. Одрасли обично покушавају да санкционишу таква понашања (често користећи исту агресију, што у образовном смислу нема неки позитиван значај).

Неки кажу да и слона можемо научити да дуби на трепавицама. Можда, али слону тај положај није природан, па ће га он променити чим му се за то укаже прилика. Односно, некада ћемо и постићи да деца буду послушна док су нам у видном пољу, али када су нам ван домашаја, поново ће се понашати на «стари» начин. Идеја је да нађемо «положај» који је деци изводљив и више у склaду са њиховом природом.

Сматрам да не постоје добра и лоша деца већ да постоје добра и лоша средина за одрастање. Овај пројекат има за циљ да недвосмислено укаже да треба мењати средину у којој деца одрастају, чиме ћемо постићи и позитивне промене у самом понашању деце. Треба, дакле, омогућити деци (по занимању - ученицима) и одраслима, да увиде да насилно понашање није нужно интеграл колективног боравка деце.

«Идите код учитељице и пријавите»

За децу, насиље је:

«Кад ми се другарица бекељи сваки пут када устанем да одговарам»,

«Када ме чупа за косу док једем ужину»,

«Ја знам да је њему после било жао, али мени је цурила крв из носа када ме је ударио перницом, зато сам му вратио».

«Идите код учитељице и то пријавите», је један од савета који можемо дати детету које је било угрожено. Овакви савети варирају само одраслу особу којој се притужба може рећи (психологу, педагогу, директору, неком наставнику...). Али, можемо ли охрабрити децу да насилнишво пријаве и неком другом. У школи нисмо навикли да се још неко озбиљно бави решавањем ових ситуација. Заправо сами ђаци су били стављени по страни, као они који нису дорасли овој појави или чији посао не треба да буде да помажу друговима, него углавном да уче. Негативна последица тога да ђаци не буду укључени у решавање питања шкослког живота, је да деца школу не доживљавају као место коме приопадају.

Поставља се питање да ли можемо да подстичемо и развијамо дечију иницијативу и потребу да се брину и за себе и за друге? Мислимо да то није једноставан задатак, али је вредан труда. На том путу можемо рачунати на саме ђаке. Људи који свакодневно раде са децом и за децу, не престају да се изненађују њиховим могућностима и стваралачком маштом. Ефекат укључивања деце је вишеструк:

• она могу бити «извор» нових идеја како да се смање понашања која угрожавају сигурност у школи,
• сама стичу одговорност према очувању атмосфере (за коју су навели да им је пожељна),
• схватају да њихова активност има ефеката и да није узалудана,
• доживљавају школу местом коме припадају.

Зато је већ на почетку пројекта била тражена «сагласност» деце да се активности на смањењу насиља реализују и у њиховој школи. Надамо се да ће у наставку пројекта уз Вашу помоћ и помоћ Сарадника Вршњачког тима, деца имати прилике да заиста укажу на то како они виде насиље у школи и каве идеје и предлоге имају за самњење његовог присуства.

«Колико да се укључим?»

Професионалци ангажовани на овом пројекту имају за задатак да подржавају код ученика највиши могући степен партиципације, који подразумева да деца покрећу (идентификују проблем и тему), а потом равноправно с одраслима раде на остварењу. При томе желимо избећи да деца раде и говоре оно што одрасли од њих траже, што представља најнижи ниво партиципације ученика који се може окарактерисати и као манипулација.

За почетак, требало би да одрасли покрећу, а деца се укључују у процес доношења одлука и прављења планова. Временом им треба препустити што више иницијативе. Сви аспекти ученичких активности неће досећи жељени највиши ниво укључивања, а неки ће опет превазићи наша очекивања. Рад са ученицима је рад са осетљивом популацијом, па треба ангажовање и појединачног детета сагледати у целини. За неку децу ће и мали допринос бити велики корак у правцу активације у школи. Другој деци ће можда увек изгледати да су урадили мало. Треба водити рачуна да се (поготово за ову другу категорију ђака) њихово ангажовање у школским активностима не преклопи са учењем, те да ангажовање на овом пројекту резултира или буде покриће за снижено постигнуће у школи.

Циљ овог пројекта је да уз најмањи могући ризик подстакне ученике да се активно и креативно ангажују на стварању другарске и пријатне атмосфере у школи. Деца могу много више него што ми процењујемо. Са друге стране је још увек у извесној мери присутна њихова тежња за игром. Стога их подржите да њихов рад у овом пројекту буде разигран и озбиљан. Душан Радовић се с правом дивио дометима и богатством дечје маште. Овај аспект пројекта – ангажовање деце да сами буду они који ће креирати ненасилно окружење, је великим делом кључ успеха целог пројекта. Срећа је да ће ђаци и Вас имати као сараднике на том путу.