Новогодишња прича

Детаљи

Датум последње измене субота, 27 фебруар 2021 22:48

Новогодишња прича

На свету постоје јако чудне приче и још чуднији људи који верују у њих. Ја нисам била једна од тих људи до прошле године, кад ми је пред очима оживела једна бакина прича. Да се вратимо на почетак. Ја сам Емилија, имам 14 година и живим у малом месту у којем се налази прелепо језеро. Цео свој живот живим са баком, дедом и три године старијим братом. Отац ми ради у другој држави и посећује нас само за празнике. Понекад нас обиђе и на пар дана током летњег распуста, али не сваке године. Мајку немам. Не знам ко је она, како се зове, како изгледа, ни да ли је уопште жива.

Кад сам била мала, бака ми је стално причала приче. Највише ми је причала причу о некој новогодишњој вили, са образложењем да је она истинита. Искрено, нисам јој никад веровала, јер прича говори о томе да се девојчицина мајка претворила у вилу за Нову годину. Знам, једноставно је превише лудо да би било истинито. Али када год бих је питала шта се десило мојој мајци, она би само тихо прошапутала: „Вила.“ Што се тиче деде, он би само промрдао главу у одричном смислу и изашао би из просторије.

Пре тачно годину дана имала сам најгори дан у животу. Све је деловало мрачно и депресивно, док је напољу сијало Сунце. Нисам имала вољу ни за шта. Тог јутра сам изгубила најбољег пријатеља, моју мачку. Добила сам га као поклон за рођендан још пре 7 година. Можда то и не би било толико страшно да тог дана није био 31. децембар. Као утеху, бака се понудила да ми исприча причу. Пристала сам јер ми је стварно требала једна. Она је почела да прича ону њену, мени добро познату, новогодишњу причу:

„Не тако давно, иза два-три брда и једног малог језера, живела је једна девојка. Та девојка је била велики заљубљеник у бајке. Много је читала. Што је више читала, више је у њих веровала. Такође је била лаковерна и веома нестрпљива. Кад је у бајци прочитала да се на сваком језеру, минут пре поноћи 31. децембра појављују чаробне виле које остварују жељу, није могла да чека. Али није прочитала део који говори о правилима и последицама. Кренула је да трчи као луда. После десет минута непрестаног трчања коначно је стигла. Родитељима је рекла да је боли глава и да ће лећи у кревет. Не, није je болела глава, него је хтела да чита у миру и тишини. Њени родитељи су били разумни и никад нису ушли у њену собу у току ноћи, па нису ни схватили да је нема. На сату, који је понела од куће било је два минута до поноћи. Таман је стигла на време. После пар секунди и оне су се појавиле, чаробне виле. Када су дошле до девојке, рекле су јој да много цене то што је дошла да их види за Нову годину, јер то не раде баш сви. Као знак захвалности, девојка је могла да пожели жељу. Пожелела је да се уда за човека који ради у другој богатијој држави. Све би било добро да је застала ту, али није. Такође је пожелела да има здравог и лепог сина и ћерку. Виле су се увредиле јер је некултурно да од њих тражиш више него што оне могу. Оне немају довољно снаге за све то. Главна вила је стала испред девојке и рекла јој да ће јој се прва жеља сигурно остварити. Ту је застала. Ставила је руку на њено раме и благо саопштавала да ће јој се друга жеља остварити под једним условом. Девојка је померила вилину руку са свог рамена и склонила се корак назад. Није очекивала услове. Вили је случајно пао поглед на сат који девојка носила у руци и схватила да је већ време да иду. У журби је само додала да ће на крају све имати смисла. И тада су нестале. Све што је остало је била розе прашина на земљи где је стајала главна вила. Године су пролазиле. Девојка се удала за богатог човека који ради у другој држави. Она је сад мајка. Родила је сина, а три године касније и ћерку. Временом је почела да заборавља на оно вече. Убедила је себе да је то сањала и више није мислила о томе. Дошао је 31. децембар. Деца су била у својој соби, муж на послу, а мајка је била са својим родитељима у дневној соби, нестрпљиво чекајући следећу годину. Испред врата су се магично појавиле три виле. Једна од њих је била она главна вила од пре пар година. Њени родитељи нису могли да верују својим очима шта им се налази у кући. Мајка је устала. Сетила се свега. Сетила са да то није био сан и да им стварно дугује нешто. Питала је шта је био услов. Без и једне речи, вила је прешла руком преко жениног лица и она је постала једна од њих. То је био тај услов. Виле нису биле довољно снажне да одрже две чаролије за једну особу, али са још једном вилом било је много лакше. Родитељи су одмах схватили шта се десило. Схватили су да је прочитала књигу која је била добро сакривена. Али сад је готово, нема више назад. Извинили су се вилама и молили за опроштај, али нису га добили. Та главна вила је рекла да мајку само ћерка може да види и нико више. Од тада нико није видео жену, али њени родитељи идаље верују да је она ту, уз њих, само што је за људе невидљива.

То је та прича. Иста је као и сваки пут кад ми ју је причала. Не желим да кажем да сам почела тад да верујем у њу, али све више ми је деловала као стварност. Погледала сам на сат и било је десет минута до поноћи. У истом тренутку сам истрчала из куће. Бака није ни покушала да ме заустави. Када сам стигла на језеро, осетила сам сузу, како ми је склизнула низ лице. Обрисала сам је и подигла сам главу. Имала сам шта да видим. То је био розе облак из којег је изашла прелепа жена. Нисам знала шта да кажем, а није ни она. Угледала сам сузе у њеним очима, али није их пустила. Питала ме је да ли имам једну жељу. Нагласила је једну. Хтела сам да пожелим да се она врати, међутим, нисам. Мислила сам да би било себично да то урадим после свих ових година. Где год да је мора да остане и сигурно је већ навикла на све то. Пожелела сам да ми се мој мачак врати. Могу и да сама останем на планети без ичега, али без њега не могу. Приближила ми се и загрлила ме. Кренула сам да плачем иако то нисам хтела. Удаљила се од мене и рекла ми је да је то први и последњи пут да ћу је икада видети. Обрисала ми је сузе са лица и рекла да ћу ипак добити мог најбољег пријатеља назад, на шта сам се благо насмејала.

Следећег тренутка сам била у кревету. Све ми је било у магли и нисам знала да ли сам цео јучерашњи дан преспавала или се стварно десио. Изашла сам из собе и видела сам свог мачка са новогодишњом капицом на глави. Стајао је поред јелке, као поклон. То је био најлепши поклон за Нову годину икад.

Шта ако то није био сан? Можда сам луда, али верујем. И ево ме сад, годину дана касније, ја и даље верујем. Ко зна, ако верујете у нешто можда се то на крају и оствари. Све што је потребно је да та вера буде јака.